Пером и објективом – куће за сећање на Надежду Петровић

Сажетак

Тема рада Пером и објективом – куће за сећање на Надежду Петровић је покушај контекстуализације породичне куће у Ратарској 32 у Београду, у којој је Надежда Петровић, прва сликарка српског модернизма, живела у периоду између 1884. и 1915. године. Анализирањем различитих извора, кућа се сагледава као место од утицаја на стварање идентитета и интернационално познатог сликарског стваралаштва Надежде Петровић, али и као место настанка традиционално стваране, богате и значајне уметничке колекције породице Петровић. У фокусу другог дела рада је кућа у улици Љубомира Стојановића 25, у Професорској колонији у Београду. Као легат Љубице Луковић, сестре Надежде и Растка Петровића, ова кућа је трансформисана у Спомен-музеј и у њој треба да се излаже уметничка збирка Надежде и Растка Петровића. Специфичност музејског простора који обједињује покретна и непокретна културна добра – уметничку колекцију и кућу као легат, породично повезаних некадашњих власника, разлог је разматрања те куће из различитих перспектива.
Циљ рада је да се повезивањем и анализом двеју београдских кућа породичног становања (постојеће до 1941. и постојеће), кроз њихов историјски настанак и развој потврде тезе о значају куће као дома за настанак изузетног стваралаштва уметника и потенцијал стварања меморијалних музеја на местима некадашњег живота. То је истовремено и потврда значаја колективног памћења истакнутих грађанских породица Србије 19. и 20. века кроз институцију музеја као простора за памћење и специфичности музеја да, преко меморијалних уметничких збирки, памћењем успоставе временски континуитет између две епохе – времена стварања уметничких збирки и њиховог памћења у новом простору и времену. Наратив другог дела рада илустрован је фотографијама, ради подстицајног подсећања друштвених институција на пропадање куће у Љубомира Стојановића 25.