Турски на ћирилици: дубока трансгресија у делу Јелене Димитријевић

Сажетак

Рад указује на јединствени културни пројекат у делима српске књижевнице Јелене Димитријевић (1862–1945), инспирисан сликама турских харема и односа међу женама које су живеле у њима. Јелена Ј. Димитријевић је изразито осцилирала између две културне парадигме: источне и западне. Можемо разликовати три фазе њеног „турског пројекта" – прву фазу представљају Писма из Ниша о харемима из 1897. године о питомом и хибридном свету турско-српске провинције; другу фазу чине Писма из Солуна (1908), или фасцинација Младотурском револуцијом и контроверзама у вези са покривком; а трећу роман Нове (1912) који говори о разочарању европеизацијом турских жена. Сви ови радови обележени су дубоком трансгресијом, процесом трансформације који досеже дубоко испод површине нормативних друштава. Дубока трансгресија имплицира историјски и геополитички (такође и геопоетички) стицај прилика у којима се појединац, група или представљена култура у целини не могу сврстати ни под једну ознаку. То значи да он или она (или они) припада већем броју утврђених категорија, што их чини странцима у свим културним контекстима са којим су повезани. У већини случајева, превазилажење ових разлика јесте утопијски пројекат, умножавање сукоба на којима се заснива заплет, и на крају препуштање конфликтним ситуацијама и несрећном исходу.