Сведоци или учесници? Мемоари британских и француских болничарки

Сажетак

Болничарке су имале двојаку улогу током Првог светског рата. С једне стране, оне су биле сведоци ратних искустава мушкараца и представљале су везу између дома и фронта, тако што су, на пример, писале писма родбини. С друге стране, оне су биле активне учеснице јер су пружале негу и биле ближе фронту него већина припадница њиховог пола, што је понекад стварало нејасну границу између мушког (борца) и женског (цивила). Сложен однос између пасивних сведока и активних учесника болничарке су често изражавале у својим списима. У овом раду размотрена су дела која су настала током и после рата у Француској и Великој Британији. Фокус је на наративним техникама које су користиле болничарке како би пренеле своја искуства, као и на неким кључним темама које се јављају у њиховим мемоарима. У раду се супротстављају и пореде наративи настали током и после рата. Показало се да дела настала током рата често сведоче о тешкоћама које су њихове ауторке имале да пронађу форму и глас који би одговарали новом контексту у којем су се нашле, док је у послератним делима изражена тенденција ка уклапању овог искуства у постојеће моделе књижевног стваралаштва. Међутим, у обема врстама мемоара могуће је уочити напетост између посматрача и учесника – жељу да се делује као канал кроз који би мушко искуство могло бити изражено, али и да се, истовремено, омогући да се чује глас жена мобилисаних у „активној служби“.