Модерност у животу и делима Јелисавете Начић

Сажетак

У фокусу овог рада су модерна субјективност и модеран однос према свету Јелисавете Начић (1878–1955), прве жене архитекте школоване у Србији, на којима она гради егзистенцију и индивидуалност у друштву Србије 19. века. Србија тада тек почиње да се модернизује и, под притиском времена, мења постојеће вредности. У немирним временима промена владара, династија, идеологија, државе, патријархалног друштва и стереотипа односа међу половима, самосвест о стваралачким потенцијалима, лично и професионално искуство Јелисавете Начић нису честа појава међу женама. Ослобођена бројних жени традиционално задатих оквира, закорачила је у свет „људи“ у коме се остварује као активан стваралац здања којима је ушла у историју архитектуре. Друго тежиште овог рада је разматрање реакција професионалних кругова, јавности и српске штампе на живот и рад Јелисавете Начић. Рад је поткрепљен фотографијама неких од њених бројних архитектонских остварења. Тиме је потврђена теза да се архитектонска дела могу читати као наративи јер поседују капацитет транспоновања традиције у друге епохе – могу да инспиришу док сведоче о времену свога настанка, друштвеним кретањима и времену које је уследило, подједнако као што су сведочанства о својим ствараоцима.