Транснационалност у пост/југославенском антиратном женском есеју

Сажетак

Рад је утемељен на идеји заједничког репрезентованој у есејима пост/југославенских списатељица и ауторки, те одраженој у ангажираној: транснационалности, анационалности, антимилитаризму и феминизму. Заједничка, транснационална тачка есејисткиња Дубравке Угрешић, Раде Ивековић, Јасмине Тешановић, Лепе Млађеновић и Алме Лазаревске разоткрива се у опсервираним и критизираним друштвеним системима национализма који су условљени патријархалним структурама. Односно, југославенски национални ратни сукоби су, утврђују есејисткиње, засновани на ратовима међу споловима. Ангажираним писањем есеја разграђен је конгломерат стереотипа (југоимагинариј) који потичу од национализоване и милитаризоване конструкције спола као и примарне патријархалне потребе контроле, посебно видљиве у димензији креиране фигуре мајке нације, те у ескалацији различитих облика ратног насиља над женама. Посебно мјесто у антиратном женском есејистичком дискурсу заузима позиција списатељице с (директним) искуством рата, на примјеру чега је, што је интерпретативно истакнуто, могуће најпрецизније се осврнути на девастирајући утицај ратне трауме, али и наратива који су довели до упитности егзистенције: традиције, историје и идеологије национализма. Пост/југославенске есејисткиње су заузимале скоро истовјетне ангажиране позиције отпора, творећи уз помоћ алтернативног дискурса сигурне просторе транснационалности. Стога, корпус пост/југославенског антиратног женског есеја постаје центар нових знања о нашим, и ратовима уопште.