Sećanje i vreme u romanu Naivne ševe Asje Džebar

Apstrakt

Članak analizira temu sećanja u romanu Naivne ševe Asje Džebar, pozivajući se na Albvašovu definiciju individualnog sećanja kao raskršća na kojem se ukrštaju pounutarnjena kolektivna sećanja. Tako smo prvo analizirali lično sećanje troje glavnih likova, Omara, Rašida i Nfise, pri čemu je Omar ne samo lik, već i autodijegetski pripovedač jedne od dveju narativnih potki koje struktura romana isprepliće  ̶  priče o svom prijateljstvu s Rašidom i sećanjima na njihovo zajedničko detinjstvo i mladost. Za Omarovo sećanje je značajno kolektivno sećanje koje je dijelio s Rašidom, ali i ono boraca za nezavisnost Alžira, dok je u Nfisinom slučaju najvažnije porodično sećanje i ono koje nazivamo sećanje „žena iz dvorišta“. Kod Rašida je situacija posebna: kako je jedini od protagonista romana kojem se pristupa samo postupkom spoljašnje fokalizacije, njegovom sećanju čitalac nema direktan pristup, te će se u trećem, poslednjem delu romana otkriti da se kod Rašida radi o potisnutom sećanju kao posledici ratnih trauma. U tekstu se ujedno razmatra odnos vremena pojedinih kolektivnih svesti, pri čemu je kod složenog ukrštanja različitih kolektivnih sećanja u individualnoj svesti protagonista prisutan fenomen „snopova“ vremena (cf. Namer 1997).