Српкиња брани „Списатељку“: апологетски дискурси у дневнику Милице Стојадиновић Српкиње

Апстракт

Есеј анализира апологетске диксурзивне стратегије којима Милица Стојадиновић Српкиња у својим дневничким записима осуђује „ниско поњатије о определењу женском“, пледирајући за право жена на лични избор и на обухватно образовање и образлажући своју посвећеност улози народне песникиње, коју је настојала да оваплоти како својим писањем тако и својим начином живота. Представљајући се У Фрушкој гори 1854. као узорита Српкиња, она у свој дневник уписује апологетски и документарни дискурс, не би ли се одбранила од погрешне представе својих сународника о њој као о умишљеној „Списатељки“ и уображеној „фрајли дихтерин“. Описи њених свакојаких делатности, као и наводи из њене преписке са угледним личностима српске и аустријске културне елите, требало је да читаоце увере у достојанственост њеног списатељског прегнућа и у чистоту и остваривост романтичарског идеала народне песникиње.