Писање о губитку детета: од емоције до акције у делу Камиј Лоранс

Апстракт

Када је објављен 1995. године, кратки роман Филип Камиј Лоранс представљао је јединствено дело, јер је први пут у савременој француској књижевности у први план ставио смрт бебе, табу-тему која је дотад била маргинализована и систематски прећуткивана. Приповедајући о сопственом трагичном искуству, К. Лоранс истовремено настоји да себи разјасни околности које су довеле до смрти детета, да укаже на неодговорност и занемаривање у породилиштима деведесетих, али и да понуди могућност утехе, солидарности и препознавања свим читаоцима који су се суочили са сличним губитком. На тај начин, лично сведочење прераста у књижевни чин отпора, али и у простор колективне идентификације.
Филип је уједно и преломни тренутак у стваралачкој путањи Камиј Лоранс: после првих романа у којима је доминирала фикција, она се окреће аутофикцији, жанру који ће обележити њен даљи рад. У нашем чланку показали смо како се овај табу-мотив даље развија у њеном опусу: у роману У том загрљају (2000) он се јавља као трајна сенка у позадини љубавних прича, у тексту „Тај одсутни“ (2004) постаје тема везана за питање сећања, док у роману Женско (2020) добија ново обличје: искуство губитка се фикционализује, смешта у шири наратив о женској линији сродства и трансформише у архетипску фигуру празнине. 
Анализом ових текстова показали смо да Камиј Лоранс обликује специфично писање о празнини у којем лични губитак постаје универзално искуство, истовремено лично и колективно, интимно и архетипско. Њена проза спаја емоцију и акцију. Речи постају средство да се траума обликује, забележи и пренесе, али и да се из ње извуче етички смисао. На тај начин дело Камиј Лоранс потврђује не само катарзичну и терапијску функцију књижевности, већ и њену етичку моћ, способност да преобликује бол у смисао, да трауму упише у језик и претвори је у колективно сећање и чин отпора забораву.