Поетот, времето и меморијата во стиховите на Лидија Димковска
DOI:
https://doi.org/10.18485/knjiz.2025.15.15.2Ključne reči:
Лидија Димковска, време, простор, егзистенцијализам, гранично стањеApstrakt
Лидија Димковска (1971), са својим препознатљивим уметничким изразом, представља посебно цењено име у критичком контексту савремене македонске поезије. Рад има за циљ да интерпретативну пажњу посвети семантичком промишљању неких од битних топоса и симболичко-метафоричких мотива који су објективизовани у њеној збирци поезије Гранично стање (2021). Интерпретативно гледиште, евоцирајући рефлексивно-спекулативне комплексе из филозофско-егзистенцијалистичког категоријалног репертоара, полази од премисе граничности као инхерентног, детерминистичког онтолошког стања и предодређености људског бића схваћеног у оквиру каузалних веза између времена и простора, као и психолошко-егзистенцијалне везе између историје и сећања. Кроз интерпретативно продирање у семантичке универзуме у стиховима Лидије Димковске истражују се питања Дома, ресторативно-сентименталне моћи субјективног сећања, дослуха између прошлости и садашњости, аспектизације дехуманизације, стања духовне и материјалне апатридности, двоструке припадности у временско-просторним констелацијама свести, а такође и феномен људског бића у вртлогу историје. Ова интерпретација поставља тезу о стиховима Лидије Димковске као уметничкој актуализацији идеје о човеку као бићу времена и простора, али и идеје о људском бићу као дому сећања и сећања као дому бића.








