Kуће за сећање на Надежду Петровић, II део: Траговима сећања и архивских извора – кућа Петровића у Ратарској 32

Апстракт

Рад се бави истраживањем сложеног односа између индивидуалног памћења прошлости, колективног сећања и документарне грађе проистекле из њих. Током анализе два наизглед различита полазишта у тумачењу индивидуалног памћења и колективног културног сећања, рад упориште налази у теорији културног памћења Јана Асмана (Jan Assmann), по којој је појединац увек субјекат памћења и сећања, али његово сећање зависи од друштвених оквира који га организују; али и савременим теоријама културе које прихватају утицај породичне баштине на културу. Уз појмовно изједначавање породичног и колективног памћења, обухваћено је историјско трајање породице Петровић (с посебним освртом на Љубицу Луковић, једну од кћери Димитрија и Милеве Петровић). Eгзистенцију породице у Ратарској 32, током непосредних разговора с ауторком овог текста, господин Милош Коларж у сећањима прати у дугом временском периоду. Други, документарни начин сећања проистекао је из анализе архивских докумената који кућу у Ратарској идентификују као место сећања и воде ка дубљем разумевању друштвене епохе у којој су Петровићи живели, градили индивидуалне идентитете и идентитет породице и имали значајног утицаја на обликовање културног колективног памћења. Циљ рада је да се синтеза индивидуалног памћења, колективног културног сећања и документарног памћења разуме као основа за истраживање културног наслеђа. Рад је допуњен документима из архивских ресурса везаним за кућу породице Петровић у некадашњој Ратарској 32, делатност историчара Димитрија Мите Петровића и писмима, чиме ће бити потврђена теза да анализа с документарног становишта доприноси утврђивању објективности сећања на личности и догађаје о којима се говори с велике временске дистанце.