Simboličko posredovanje ženskog doživljaja sveta i ženskog stvaralaštva u poeziji Marije Knežević

Apstrakt

U poeziji savremene srpske pesnikinje Marije Knežević (1963) lirski glas se javlja i u muškom i u ženskom rodu, baš kao što se poistovećuje sa svim gramatičkim licima, u jednini i u množini, naročito negujući odnos između prvog i drugog lica jednine, kao u knjizi pod naslovom Moje drugo ti (2001). Pesnikinja tematski dotiče sadržaje koje su vreme, prostor, istorija, politika i svakodnevica donosili: političke, državne i ekonomske tranzicije, ratove, emigraciju, ekonomsku krizu, (ne)kulturu, svakodnevni život u privatnoj i u javnoj sferi, kao i njegov odraz u medijima. Marija Knežević je budna, hipersenzibilna hroničarka vremena, čijim širom otvorenim čulima, pronicljivom duhu i pesničkoj veštini polazi za rukom da simbolički posreduje brojne doživljaje sveta, među kojima se najvećma ističe upravo – ženski. U okviru ženskog doživljaja sveta posebno su simbolički, metaforički, metonimijski, neretko i posredstvom antifraze, paradoksa i ironije, naglašeni vidovi pesničkog i svakog drugog ženskog stvaranja. U dimenziji pesničkog održava se rodna ambivalencija, dok su drugi vidovi ženskog stvaranja jasno rodno određeni. Ovaj rad u vidokrugu ima celokupni poetski opus Marije Knežević (Elegijski saveti Juliji, 1994; Stvari za ličnu upotrebu, 1994; Doba Salome, 1996; Moje drugo ti, 2001; Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna, 2003; Intactum, 2005; Uličarke, 2007; Šen, 2011, Tehnika disanja, 2015).