Iskustvo, ispovest, iskaz: rodno i formativno u srpskoj ženskoj prozi

Apstrakt

Književna obrada ženskog iskustva neretko se temelji na konfliktnom i ambivalentnom odnosu prema umetničkoj tradiciji i samoj stvaralačkoj praksi, jer posredovanje ženskog iskustva iziskuje rekonstrukciju normi i praksi saznavanja i tumačenja vezanih za nastanak književnog dela. Praćena strahom da će se unikatnost doživljenog prometnuti u kliše, autorka uvek sebi postavlja pitanje relevantnosti: da li je iskustvo ženskog odrastanja i sazrevanja dovoljno bitno da bi se pretočilo u fikciju? Konfliktnost tematizacije ženskog iskustva rađa se iz svesti o tome da književna tradicija oskudeva u jasnom i beskompromisnom promišljanju ženskih tema. Romani tri autorke objavljeni na srpskom jeziku godine 2014. propituju tradiciju knjiženstva tako što nastavljaju tendenciju otkrivanja da odrastanje i sazrevanje može da bude tema koja ilustruje različitost, osobenost, pa i sasvim osobene krize formativnog doba, i to kroz amorfnu i fluidnu formu koja odbija da bude jasno definisana, negde na sredokraći fragmentarnog romana, autobiografije i ulančane zbirke kratkih proza.