Usmena epika vs. Carstvo nebesko: slučaj Slepice iz Grgurevaca

Apstrakt

Pesme slepe pevačice iz Grgurevaca, među najboljima koje je Vuk objavio u svom „ultimativnom“, bečkom izdanju (1845), u najvećoj meri utkane su u potonji pesnički i nacionalni kanon. Najpoznatiji detalji iz njenog nevelikog opusa – opredeljenje za carstvo nebesko i slika Kosovke devojke koja iz zlatnih kondira vinom zapaja ranjenike na Polju nakon boja – ekskluzivni su u epskom korpusu i u usmenoj epici zapamćeni su zahvaljujući izuzetnim varijantama ove pevačice. U tom smislu, njen doprinos kulturnoj baštini praktično je nemerljiv. (Teško da je ijedna druga „mitema“ bilo usmenog bilo autorskog/pisanog porekla imala sličan uticaj na potonju kolektivnu imagologiju kao pomenuti „izbor“ kneza Lazara.) Uprkos tome, ovi motivi neće se posmatrati (ili se neće prevashodno posmatrati) kao elementi individualne poetike zato što 1) nema načina da se dokaže da li je pomenute motive Slepa iz Grgurevaca lično uvela u epsko pevanje iz neke šire tradicije (crkvenih propovedi, npr.) ili ih je samo preuzela od neke svoje epske prethodnice (ili prethodnika), 2) a onda i stoga – i najpre stoga – što je usmeno stvaranje u svojoj biti nadindividualno. Oslanjajući se na vekovima stare formule i sižejne obrasce i ukrštajući brojne tradicijske rukavce, usmeni pevači sinhrono su prenosili različite slojeve tradicije, od kojih i neke međusobno protivrečne – za šta je eklatantan primer Slepa iz Grgurevaca. Analiza pomenutih motiva u širem epskom i indoevropskom kontekstu ukazaće na ne mali napon između tih slojeva tradicije, kao i na poziciju i semantiku pomenutih motiva u svakome od njih.