Ima li pravo Konstantin Bruner? Rodni ili univerzalni pristup stvaralaštvu žena u esejistici Isidore Sekulić

Apstrakt

U radu se razmatra esejistički opus Isidore Sekulić u rodnom ključu. Prvo se pokazuje zašto je upravo esej idealna forma za spisateljke i zašto ga je Isidora tako rado koristila pišući o stranim i domaćim autorkama. Taj žanr pre svega daje određenu formalnu i tematsku nezavisnost, dozvoljava da se izraze sopstvene vizije i intelektualna ubeđenja, pomaže da se ulazi u polemike i izrazi poseban glas ženskog subjekta. U drugom delu teksta analiziraju se pojedini eseji koje je Isidora Sekulić posvetila problemu feminizma ili spisateljicama. Kao prvi se razmatra važan, mada do sada malo zapažen, esej iz 1911. Ima li pravo Konstantin Bruner? u kome Isidora polemiše sa tezama nemačkog filozofa na temu inferiornosti ženskog uma i predstavlja svoj zahtevni feminizam. Dalje, u tekstu se predstavljaju Isidorini eseji o stranim evropskim spisateljicama (Virdžiniji Vulf, Selmi Lagerlef, Fransoaz Sagan) u kojim esejistkinja primenjuje univerzalni pristup ženskoj književnosti. Na kraju se razmatraju eseji o domaćim autorkama (Danici D. Hristić, Danici Marković, Jeleni Dimitrijević, Jelisaveti Ibrovac, Milici Janković, Vidi J. Radović, Smilji Đaković i na kraju Milici Kosić Selem). Na tom esejističkom materijalu pokazuje se evolucija Isidorinog pristupa čitanju žena i njenog pomeranja od univerzalnog prema rodnom.