Извођење новог теоријског оквира за читање поезије Данице Марковић у дискурсима српске историје књижевности

Сажетак

Намера ми је да у овом тексту контекстуализујем поезију Данице Марковић као ауторке која je делoвaлa у оквирима доманантне мушке песничке формације. То ћу учинити бавећи се дискурсима српске историје књижевности, конструисањем нових интерпретативних оквира за њихово читање. Поћи ћу од тезе да је је симптом модернизације и извођења периферног националног књижевног поља успостављање аутономије књижевности. Српску модерну ћу, зато, дефинисати као малу, периферну европску књижевну културу која тежи да развије аутономију књижевних пракси и тиме националног књижевног поља. У том сегменту реферираћу на текстове Предрага Палавестре и Јована Деретића. Затим ћу се усредсредити на феминистички оријентисане интерпретације Биљане Дојчиновић и Магдалене Кох које се тичу поезије Данице Марковић. Анализирајући интерпретацију Радомира Константиновића, заговараћу тезу да је ова ауторка артикулисала женско лирско ја у својој поезији, користећи стратегије и тактике доминантно мушке модернистичке песничке културе у којој је партиципирала.